Javio se i Bog, nebo se otvorilo, mi se prekrstili želju(e) pomislili...i obavijestili sve prijatelje putem društvenih mreža. Prikupismo po vazda lajkova i naše srce poče brže kucat', i pritisak poraste od sreće, osnivačima nešto drugo i više... Sram me bilo, kako se usudjujem da tako ... Pa i ja sam korisnik i ovisnik istih, a tako... Ju, ju... Al' što ću, barem ne činim isto sve i toliko baš. Ne pretjerujem. Nadam se.
Nego, sjećamo li se vrijemena pre pojave ove "naprave" i brzine širenja informacija...? Da li smo se ovoliko slikali. Da li su drugi znali kada, kuda i sa kim se krećemo, ako se krećemo...? Ne može čovek k'o čovek ni do prodavnice da ode, a da se ne obavijesti svijet... Deca kad smo bili nismo "zevali" za ovim napravima, a sada ako detetu oduzmeš telefon, zbog preterane upotrebe istog, ne dao ti Bog, dobiješ i kaznu, novčanu, u najmanju ruku.
Ono nekad kada smo izlazili, pa kad se zaljubimo, pa sve češće izlazimo u grad da bi smo videli njega / nju. Jbt, živiš na jednom kraju i nije te teško da odeš na drugi kraj grada (peške) samo da bi ga videla. A sada, ili taksi...ili još lakše - malo-malo pa virnemo na njegov fb ili instagram profil. Eto, dovoljna je i slika koja, koja riječ... Pa se možda i dopisujemo, možda se i vidimo (čudo su ovi video pozivi)... A da nije toga, ne bi bilo potrebe ni za onim nekim čokoladicama, reče mi drug, kaže ekstra su, i rade posao... Ahahha, a što činiš ti? I čemu opet sad i one? To nije više u modi. I vatra je izgorijela u vodi. Talasi sve odniješe. Ove nove informacione tehnologije su čudo. Eto, na primer, meni sad više nedostaje to što me ceo dan nije zvao dragi, nego to što se nismo videli nekoliko dana. Ma porukicu jednu da mi pošalje. Ne, dragi, nemoj molim te slikovnicu, samo mi napiši nešto, onako nešto lepo, slatko... Navikla sam da me zoveš svaki dan. Nedostaje mi to sad. Ma samo glas da ti čujem. I ne, JA SE NISAM ZALjUBILA, da ne dođe do neke zabune. Ja sam zaljubljena u svoju zemlju, srce moje kuca za otadžbinom, ja sam patriota što jedva čeka da ode odavde. E sad što razvukoh osmijeeeeh...
Sutra ću do grada, mozak mi ionako kuca po srcu,( srce i mozak bi da razgovaraju o dosta toga, posebno dragom što reče "ja sam ljubav tvog života" https://youtu.be/SAtcuA4r334), hahahah, a ključ je... (ma šta vas briga gde je ključ) ...!?! U srcu je. I mozak ga traži.
Bojana Janković
Нема коментара:
Постави коментар